Online psihijatar

Depresija se smatra jednim od najvećih zdravstvenih problema današnjice. Reč je o najčešćem mentalnom poremećaju čija je zastupljenost u opštoj populaciji oko četiri procenata. Depresija značajno narušava funkcionisanje čoveka i kvalitet života uopšte. Može se javiti u bilo kom životnom dobu, ali je početak najčešći u četvrtoj deceniji života. Žene oboljevaju dva puta češče nego muškarci.

Depresija je bolest koja je uslovljena sadejstvom više činilaca od kojih su najznačajniji nasledna predispozicija i faktori okoline. Depresija se češće pojavljuje u nekim porodicama i kod srodnika obolelih od depresije, što ukazuje na značajnu genetsku podlogu. Rizik oboljevanja u porodicama bolesnika je 2-3 puta veći nego što je to slučaj u opštoj populaciji. Nasledna predispozicija sama po sebi ne znači da će doći do razvoja depresije, ali predstavlja povišen rizik za oboljevanje. Faktori okoline se odnose na nepovoljne životne događaje i stresne situacije kao što su gubitak voljene osobe, razvod braka, gubitak posla, finansijski problemi, ozbiljna telesna bolest osobe ili člana porodice, odlazak u inostranstvo itd. Iz navedenog je jasno da je gubitak ono što je zajedničko nepovoljnim životnim događajima koji prethode pojavi depresije. Naravno da i ovakvi događaji nisu automatski okidač za razvoj depresije već samo imaju ulogu jednog od više činilaca koji mogu da utiču na otpočinjanje poremećaja.

Sniženo raspoloženje je osnovni simptom depresije. Osoba pogođena depresijom je potištena, nesrećna, utučena, tužna, ponekad očajna i bespomoćna. Osim toga, pojačano je razdražljiva i osetljiva na stres, prigovore, uvrede, prepreke i druge nepovoljne okolnosti. Oseća se usamljeno, napušteno, nevoljeno i suvišno. Tipičan depresivac slabije se koncentriše, trom je i usporen, ništa ga ne raduje i ne motiviše. Javlja se gubitak zadovoljstva i uživanja u aktivnostima koje su ranije pričinjavale zadovoljstvo (druženje, putovanja, slobodne aktivnosti, šetnje u prirodi, jelo, ljubav, TV, hobi) pa se omiljene aktivnosti napuštaju. Nadovezuju se bezvoljnost, apatičnost, neaktivnost, napadi plača, osećanje bezvrednosti, socijalno povlačenje i usamljivanje.

Potrebno je praviti razliku između normalnog tugovanja i patološke tuge koja se javlja u depresiji. Prolazna kratkotrajna tuga je normalno emocionalno stanje koje se povremeno sreće kod svih ljudi. Ukoliko je tuga dugotrajnija i intenzivnija u odnosu na ono što se očekuje, odnosno nesrazmerna povodu, ili ako povod izostaje, može se govoriti o patološkom tugovanju odnosno o depresiji.

Tipični simptomi depresije na misaonom planu su crne ili pesimistične misli, samooptuživanje, osećanje krivice, nisko samopouzdanje i samopoštovanje, ubeđenost da je sve beznadežno. Često su prisutni nerealni strahovi, strepnja i zabrinutost. Na telesnom planu mogu biti prisutne teškoće sa snom (nemogućnost spavanja ili preterana pospanost), nagle promene apetita i telesne težine, seksualne disfunkcije, gubitak energije, brže umaranje i iscrpljivanje, bolovi u raznim delovima tela, vrtoglavice itd.

Posledice depresije su otežano funkcionisanje i pad efikasnosti i produktivnosti na poslu, kao i nemogućnost ili otežano ispunjavanje svakodnevnih obaveza. Teške forme depresije karakteriše potpuno povlačenjenje iz socijalnog života, opšta neaktivnost i zapostavljanje brige o sebi i o drugima. Osoba tada može ceo dan provoditi u zamračenoj sobi, potpuno bezvoljna i nezainteresovana za zbivanja oko sebe.

Tretman depresije

Tretman depresije podrazumeva primenu psihoterapije i lekova. Izbor načina tretmana zavisi od težine depresivnog stanja, kao i od dužine trajanja i toka bolesti. Težina depresije se procenjuje na osnovu prisutnih simptoma, izmena u ponašanju i stepena narušenosti opšteg funkcionisanja. Obično se kraće i blaže forme depresije leče psihoterapijskim procedurama, dok se lekovi primenjuju kod srednje teških i teških formi depresije. Moguća je i često poželjna istovremena primena psihoterapije i lekova. Blagovremeno obraćanje lekaru skraćuje dužinu trajanja i intenzitet tretmana.

Tretman lekovima podrazumeva primenu antidepresiva. Na tržištu je dostupno više od 20 lekova iz ove grupe pa je neophodan adekvatan izbor antidepresiva, koji je uvek individualan. Pored antidepresiva, ukoliko je to neophodno, tokom lečenja se mogu uključiti i anksiolitici, hipnotici ili stabilizatori raspoloženja. Standardno lečenje depresivne epizode se odvija u dve faze. U prvoj fazi se uvodi odgovarajući antidepresiv i prati terapijski odgovor. Cilj prve faze, koja traje oko mesec dana, je oporavak, odnosno potpuno povlačenje simptoma bolesti. U drugoj fazi, koja traje oko 6 meseci, se nastavlja sa antidepresivnom terapijom, sa ciljem da se održi dobro stanje i spreči povratak simptoma depresije. Po okončanju druge faze, ukoliko je lečenje bilo uspešno, pristupa se postepenoj obustavi antidepresiva.

Psihoterapijski tretman obuhvata raspon od suportivne terapije i psihoedukacije do specifičnih vidova psihoterapije. Efikasnost psihoterapije, posebno kod blagih i umerenih depresivnih epizoda je potvrđena, bilo da se psihoterapija sprovodi samostalno, bilo u kombinaciji sa lekovima. Potrebno je edukovati pacijenta o prirodi i osobinama depresivnog poremećaja, načinu lečenja i planiranoj dužini tretmana. Važno je edukovati i bliske osobe (članove porodice). Neophodno je podržati i ohrabriti osobu pogođenu depresijom i dodatno je motivisati za proces lečenja. Potrebno je sagledati i aktuelne nepovoljne životne okolnosti koje često utiču negativno na tok bolesti. Specifični vidovi psihoterapije u tretmanu depresije podrazumevaju primenu kognitivno bihejvioralne terapije, psihoanalitičke ili interpersonalne psihoterapije.

Dr Ivan Mladenović, specijalista psihijatar