Online psihijatar

Depersonalizacioni poremećaj se karakteriše epizodama depersonalizacije (narušen doživljaj sebe) i derealizacije (narušen doživljaj okoline) uz očuvan odnos prema realnosti. Učestalost poremećaja u opštoj populaciji je 1-2%, podjednako je zastupljen kod oba pola i javlja se najčešće u trećoj deceniji života. Početak je obično nagli, često nakon traumatskog iskustva, dok je tok hroničan. Iako je tipično prisustvo epizoda depersonalizacije i derealizacije, poremećaj se ređe može ispoljiti i u formi gde su ovi fenomeni kontinuirano prisutni, uz manje ili veće oscilacije u intenzitetu.

Depersonalizacija predstavlja narušen doživljaj sebe. Tokom doživljavanja depersonalizacije osoba sebi deluju strano ili nestvarno, ima utisak da se promenila u fizičkom ili psihičkom smislu, u potpunosti ili delimično. Čest je doživljaj odvojenosti od svog tela. Osoba ima utisak kao da joj telo više ne pripada, da je izvan njega i da ga posmatra odnekuda. Kada se pogleda u ogledalo telo može izgledati beživotno uz utisak da osoba ne gleda samu sebe. Slično je i sa mentalnim procesima, mislima, osećanjima i sećanjima. Osoba ima utisak da je otuđena od njih, da ne misli svoje misli, da to nisu njena sećanja, da su emocije otupele ili nestale. Neke osobe opisuju da se osećaju kao automat ili mašina, da su im pokreti mehanički ili da ne kontrolišu pokrete i govor.

Derealizacija predstavlja narušen doživljaj okoline. Osoba ima utisak da je okolina izmenjena, deluje mu izveštačeno, neprirodno, strano, nadrealno. Boje i oblici se doživljavaju kao promenjeni, predmeti su mutni, veći ili manji, dvodimenzionalni ili iskrivljeni, boje su izbledele itd. Neke osobe imaju doživljaj kao da su u snu ili na filmu.

Po intenzitetu depersonalizacija i derealizacija mogu imati blage forme u vidu jednostavnog, snenog stanja u glavi, ali i zastrašujuće oblike sa katastrofičnim doživljajem promene sopstvene ličnosti ili okoline. Generalno, reč je o neprijatnim fenomenima koji izazivaju patnju, anksioznost i zabrinutost ili se javlja depresivno reagovanje. Često je prisutan i strah od gubitka kontrole ili gubitka razuma. Trajanje epizoda i njihova učestalost variraju. Epizode mogu biti svakodnevne, ili se javljati jednom nedeljno ili ređe, i mogu trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati ili dana.

Kao što je već pomenuto u uvodnom delu, odnos prema realnosti kod depersonalizacionog poremećaja je očuvan. Osoba uviđa da doživljaj depersonalizacije ili derealizacije ne odgovara stvarnosti. Iz tog razloga ovaj poremećaj je klasifikovan u grupu neurotskih poremećaja.

Osim u depersonalizacionom poremećaju gde se javljaju samostalno kao primarni fenomeni, depersonalizacija i derealizacija se mogu javiti sekundarno u brojnim drugim psihičkim poremećajima. Viđaju se kod paničnog poremećaja u toku paničnog napada, zatim kod depresije, postraumatskog stresnog poremećaja, akutne reakcije na traumu, šizofrenije, temporalne epilepsije itd. Depersonalizacija nije nužno patološki fenomen. Ona se može javiti kod hroničnog umora i iscrpljenosti, zloupotrebe alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci i kod dužeg nespavanja.

U lečenju depersonalizacionog poremećaja koriste se različite psihoterapijske procedure i metode, najčešće uz dodatnu primenu lekova. Adekvatan tretman podrazumeva obradu traumatskih događaja, bilo da su oni bili prisutni tokom razvojnog perioda ili su neposredno prethodili početku poremećaja. Potrebno je sagledati i aktuelne nepovoljne životne okolnosti koje često utiču negativno na tok poremećaja. Važno je raditi na reinterpretaciji i dekatastrofizaciji simptoma kao i reakcijama pacijenata. Suportivna terapija može pomoći pacijentima da žive sa smetnjama i omogućava bolje funkcionisanje. Medikamentni tretman uključuje primenu antidepresiva, psihostabilizatora i benzodiazepina. U poremećajima gde se depersonalizacija i derealizacija javljaju sekundarno potrebno je lečiti primarni poremećaj.

Dr Ivan Mladenović, specijalista psihijatar