Online psihijatar

Psihoterapija

Psihoterapija predstavlja način lečenja psihičkih smetnji, stanja i poremećaja gde se neophodna pomoć pruža putem verbalne i emocionalne komunikacije. U psihoterapiji je reč osnovni terapijski instrument, odnosno verbalna komunikacija i interakcija između terapeuta i klijenta. Psihoterapija se može primeniti kod svih osoba koje imaju smetnje psihološke prirode i koje su motivisane da putem psihoterapije svoje smetnje uklone ili ublaže. Psihoterapija u širem smislu predstavlja konstantan rad na sebi uz pomoć i podršku stručnjaka.

Razlike između psihijatra i psihologa

Često je prisutna zabuna oko termina psihijatar i psiholog, a dodatnu zabunu unosi i termin psihoterapeut. Iako postoje neke sličnosti, razlike između ovih profesija su zaista velike. Osnovna razlika između psihologa i psihijatra odnosi na obrazovanje koje imaju. Psiholog studira Filozofski fakultet, departman za psihologiju, koji traje 4 godine i stiče zvanje diplomiranog psihologa. Psihijatar studira Medicinski fakultet u trajanju od 6 godina i po završetku studija stiče zvanje doktora medicine. Nakon fakulteta, da bi dobio zvanje specijaliste, lekar upisuje specijalizaciju iz psihijatrije u trajanju od 4 godine.

Strah od gubitka razuma

Među brojnim iracionalnim strahovima koji se tipično javljaju u okviru anksioznih stanja, ili u širem smislu kod neuroza, strah od gubitka razuma ima značajno mesto. Ovaj strah se može javiti praktično kod svih tipova anksioznih poremećaja, i može biti jedan od simptoma, ili u nekim slučajevima, dominantni simptom poremećaja. Anksiozne osobe koje se suočavaju sa ovim strahom prekomerno i neosnovano brinu da bi mogle poludeti, doživeti nervni slom, izgubiti kontrolu nad svojim umom, oboleti od psihoze (shizofrenije) itd. Strah od ludila je subjektivno vrlo neugodan, predstavlja veliko psihičko opterećenje i izaziva značajnu patnju.

Agorafobija

Agorafobija se definiše strahom od većeg broja specifičnih situacija i mesta koja se izbegavaju. Strah od ovih situacija je najčešće posledica očekivanja da se u njima dogode panični napadi ili telesni simptomi paničnih napada. Suštinski, radi se o strahu od boravka na mestima gde bi pomoć, u slučaju potrebe (eventualni napad panike, osećanj bespomoćnosti i sl.), teško mogla da bude pružena i odakle bi povratak u zaštićenu sredinu bio komplikovan. Situacije koje izazivaju ovu vrstu straha i koje se izbegavaju mogu biti praktično sva mesta izvan sopstvene kuće.

Opsesivno kompulzivni poremećaj

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) pripada grupi anksioznih poremećaja, a karakteriše se pojavom opsesivnih misli i kompulzivnih radnji. Opsesije su neprijatne i nametljive misli (ideje, razmišljanja), podsticaji (impulsi) ili predstave (slike, zamišljanja) koje se uporno ponavljaju i ne mogu da se kontrolišu. Doživljavaju se kao nametnuti psihički sadržaji, odnosno nameću se protiv volje i ne mogu se odagnati, suzbiti ili ignorisati. Opsesije izazivaju anksioznost i napetost visokog intenziteta zbog njihovog sadržaja koji je najčešće agresivan, preteći, vulgaran ili stran osobi koja ih doživljava.

O stresu

Stres je prirodno stanje organizma, koje je reakcija na stresore odnosno nepovoljne faktore okoline. Izvorno značenje reči stres je naprezanje, napetost, pritisak, pa govorimo o stanju povećanog opterećenja ličnosti. Cilj je povratak u stanje ravnoteže , odnosno adaptacija na nove okolnosti i povećane zahteve. Naprežemo se psihički i fizički da bi izdržali to što nas je pogodilo, prilagođavamo se svim svojim fizičkim i mentalnim snagama na novonastalu situaciju pokušavajući da se priviknemo na nju i prihvatimo je takvu kakva jeste, otrpimo je, “svarimo” i sagledamo izlaz iz nje.

Socijalna anksioznost

Socijalni anksiozni poremećaj, odnosno socijalnu fobiju karakteriše intenzivan iracionalni strah od socijalnih kontakata i situacija. U suštini, reč je o strahu od moguće negativne procene i kritike drugih ljudi. Osobe sa socijalnom fobijom često veruju da su neadekvatne i da će se to otkriti u socijalnom okruženju. One strahuju da bi se mogle osramotiti, poniziti ili zbuniti. Zbog straha se socijalne situacije najčešće izbegavaju. Ličnost osoba sa socijalnom fobijom je tipična. Karakterišu je nisko samopouzdanje i samopoštovanje, nesigurnost, stidljivost, povučenost i previsoka očekivanja od sebe.

Hipohondrija

Hipohondrija je poremećaj čije su osnovne odlike strah i verovanje osobe da je obolela od ozbiljnog telesnog oboljenja. Prisutne su stalne preokupacije telesnim simptomima i senzacijama, telesnim zdravljem i telesnim bolestima. Jednostavnije rečeno, radi se o umišljenoj odnosno uobraženoj telesnoj bolesti. Pojam hipohondar je poznat i laicima, svako u svom okruženju ima neku osobu koja se stalno žali na probleme sa zdravljem iako svi veruju da joj nije ništa ili da su njeni zdravstveni problemi bezazleni.

Depersonalizacioni poremećaj

Depersonalizacioni poremećaj se karakteriše epizodama depersonalizacije (narušen doživljaj sebe) i derealizacije (narušen doživljaj okoline) uz očuvan odnos prema realnosti. Učestalost poremećaja u opštoj populaciji je 1-2%, podjednako je zastupljen kod oba pola i javlja se najčešće u trećoj deceniji života. Početak je obično nagli, često nakon traumatskog iskustva, dok je tok hroničan. Iako je tipično prisustvo epizoda depersonalizacije i derealizacije, poremećaj se ređe može ispoljiti i u formi gde su ovi fenomeni kontinuirano prisutni, uz manje ili veće oscilacije u intenzitetu.

Hipnotici - lekovi za spavanje

Hipnotici su lekovi koji podstiču spavanje i koriste se u terapiji nesanice. Hipnotici svoje dejstvo ostvaruju tako što skraćuju vreme potrebno za uspavljivanje, povećavaju ukupno vreme spavanja, smanjuju broj buđenja i poboljšavaju kvalitet spavanja. U savremenoj medicinskoj praksi se koriste benzodiazepinski hipnotici, nebenzodiazepinski hipnotici, antihistaminici i melatonin.