Online psihijatar

Agorafobija se definiše strahom od većeg broja specifičnih situacija i mesta koja se izbegavaju. Strah od ovih situacija je najčešće posledica očekivanja da se u njima dogode panični napadi ili telesni simptomi paničnih napada. Suštinski, radi se o strahu od boravka na mestima gde bi pomoć, u slučaju potrebe (eventualni napad panike, osećanje bespomoćnosti i sl.), teško mogla da bude pružena i odakle bi povratak u zaštićenu sredinu bio komplikovan.

Situacije koje izazivaju ovu vrstu straha i koje se izbegavaju mogu biti praktično sva mesta izvan sopstvene kuće, a naročito ona gde vlada velika gužva (ulice, trgovine, restorani, bioskopi, sportske dvorane, pijace, prevozna sredstva, stajanje u redu). Neke od osoba sa agorafobijom uspevaju i same da odu na ova mesta, ali uz doživljavanje intenzivnog straha sa pratećim telesnim i drugim manifestacijama. Kod drugih se prostor kretanja sve više sužava, i najzad svodi na sopstveni dom, u kome se jedino osećaju sigurno i bez straha. Strah od napuštanja doma predstavlja hendikep za ove osobe, jer ih onesposobljava za rad i održavanje normalnih socijalnih odnosa.

Početak agorafobije je obično postepen i u većini slučajeva mu prethode panični napadi manjeg ili većeg intenziteta. Pogođene osobe izjavljuju da su počele da se plaše nekih mesta ili situacija pošto su im se tamo događali panični napadi. Ponovna pojava paničnih napada na istim mestima „uverava“ osobu da treba da ih izbegava da bi izbegla i napade. Osobe sa agorafobijom se najčešće plaše pada ili gubitka svesti, infarkta srca ili gubitka kontrole nad sobom, što su tipični znaci napada panike. Ovi strahovi su uvek vezani za određena mesta ili situacije, tako da na primer, osoba veruje da će se sigurno onesvestiti (tj. doživeti napad panike) čim izađe iz kuće.

Agorafobične osobe obično angažuju ljude u koje imaju poverenje (bračne partnere i ostale članove porodice, prijatelje) da ih prate pri odlasku na mesta od kojih se plaše. Prisustvo „fobičnih partnera“ u cilju pružanja sigurnosti može postati neophodno da bi oni funkcionisali u svakodnevnom životu. Na primer, agorafobičar može godinama uspešno da obavlja svoj posao ako ga do posla dovodi i odvodi njegov partner.

Agorafobija se može lečiti psihoterapijom i/ili lekovima. Cilj terapije je smanjenje simptoma iracionalnog straha i redukcija ponašanja izbegavanja. Terapija uključuje primenu kognitivne i bihejvioralne terapije koje se fokusiraju na promenu načina razmišljanja i ponašanja. Lečenje uključuje terapiju izlaganjem za suočavanje sa strahovima na način da se osoba progresivno izlaže onome čega se boji. Lekovi se mogu uzimati u kombinaciji sa psihoterapijom ili zasebno. Najčešće se prepisuju antidepresivi (selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina) i anksiolitici.

Dr Ivan Mladenović, specijalista psihijatar